Snaga je u meni...?

Slušam zvuk, čujem šum, pravim muk. Jedna surova istina je da smo svi zajedno sami, usamljeni. Tako zvana usamljenost zajedništva je bolest savremenog doba, težina uspjeha, posledica ostvarenih snova.  Razmisliš po nekad da li vrijedi unositi dušu i emociju u mrtvo, u materijalno, među opipljive standarde uspjeha.

Ta uporna prolaznost koja je pretiha. Vrisak koji nastaje pucanjem emocije, krah koji se ozvuči glasno u njedrima i bolno pritiska kavez plućnih rebara i ne da srcu da ga čujem...

Vrisak je taj koji bih da oslobodim. Upravo takav zvuk bih da moja tišina da. Hoću da me čuješ. Mogu li da želim da me čujuju? Stavi uho na moj grudni koš. Molim te čuj. Vrištim, srce pucketa i oslobađa bol koji izjeda glasne žice mog fizičkog bića.

Misli lutaju ljušturom, množe se, guše jedna drugu, gutaju jedna drugu, teku kroz suze i tako cikliraju mojim bićem. Iznenađuje te moja snaga? Moja stamenost? Pa ja sam dijete hrabrih i časnih ljudi koje svoje poraze podnosi stojički i na nogama. Ja sam junakinja svoga života. Nisi zaslužio da osjetiš više ni jednu jedinu moju emociju. Bol ne bi podnio, slabić je čovjek koji ne umije da voli i osjeti kraj iz ljubavi.

Osveta rađa samo još više bola. Svetiš se jer si povrijeđena i nejaka. Ranjena, krvarim, trpim bol. Snažne emocije ispuštaju buku u ljušturi i potoke niz obraze, ali i čiste dušu, pospremaju za novu ljubav. Tiho vrištim, tiho pjevam, glasno pišem.

Usamljena u zajedništvu, ali okružena pravim ženama u pravo vrijeme. Snaga emocije je naša prednost. Naš reset na duši koji prolaznost shvata privremeno. U meni je dugme za novi dan. U meni je izbor. Biram da patim. Biram da mogu. Biram da vrištim, jer snaga je u meni.